Nemanja Maksimović, junak orlića: Bio sam van sebe kad sam postigao gol

Kada sam primio loptu od Andrije Živkovića, znao sam da ću postići pogodak. Pogledao sam prema sudiji, zastavica je bila spuštena, okrenuo sam se i video da je odbrambeni igrač Brazila daleko iza mene, šutirao i, na sreću, pogodio.

Rekao je ovo za “Glas Srpske” jedan od najvećih junaka omladinske reprezentacije Srbije, strijelac pogotka u finalu protiv Brazila u 118. minutu meča, Nemanja Maksimović, poslije dolaska u Staru Pazovu. Iako je znao da će savladati golmana “karioka”, priznaje da je poslije tog trenutka malo čega svjestan.

Kada sam video da je lopta u mreži, bio sam van sebe. Ne sećam se proslave pogotka, znam samo da sam trčao gde me noge nose. Verujte, neopisiv je osećaj, još uvek mi ti trenuci prolaze kroz glavu, ali nisam svestan šta smo napravili – rekao je Maksimović.

Kako ste putovali i kako se osjećate u Srbiji poslije skoro mjesec odsustva?

MAKSIMOVIĆ: Uh, doživeli smo ogromno pražnjenje posle finala, slavili smo stvarno dugo, a onda krenuli na dug put. Ipak, kada smo sleteli u Beograd, sav umor je nestao. Kada sam video koliko ljudi nas je dočekalo i kada sam zagrlio svoje najmilije, imao sam osećaj da bih ponovo mogao sve isto.

Proteklih dana za medije je pričao vaš otac Radisav. Ko vas je od porodice dočekao na aerodromu?

MAKSIMOVIĆ: Tata nije bio na aerodromu, on je odmah otišao u Staru Pazovu i tamo smo se videli. A u Beograd su došle majka i sestra, kum i mnogobrojna rodbina. Proradile su emocije, bilo je i suza. Stvarno ne znam šta pametno da kažem u ovom trenutku.

Šta je sa jagnjetom sa Romanije? Da li je otac održao obećanje i za prijatelje priredio feštu u Banji Koviljači?

MAKSIMOVIĆ: Naravno, slali su mi fotografije, koliko sam video, bilo je stvarno super. Jedva čekam da sve prođe i da se malo odmorim kod kuće, kao i da zahvalim svim sugrađanima za veliku podršku.

S obzirom na to da korijene vučete sa Romanije, znate li da li je i tamo bilo slavlje?

MAKSIMOVIĆ: Moj otac je iz Han Pijeska, imam mnogo rodbine tamo i u Sokocu i trudim se da ih obiđem bar jednom u pola godine. Čuo sam se sa ocem baš kada je išao po jagnje, znam da je i tamo bilo slavlje i samo mogu da zahvalim svima na podršci.

Za dvije godine uradili ste nešto što 99 odsto fudbalera ne uspije za cijelu karijeru. Osvojili ste Evropsko prvenstvo 2013. godine, a sada se popeli na krov svijeta, šta je sljedeće?

MAKSIMOVIĆ: Ha, ha. Stvarno ne zvuči loše, mada smo mogli i prošle godine do medalje na Evropskom prvenstvu, ali možda bi bilo previše. Ne znam šta je sledeće, znam samo da ću se odmarati tri-četiri dana.

Mnogi fudbalski stručnjaci, sa Ljubinkom Drulovićem na čelu, istakli su da bi vas odmah pozvali u A selekciju da imaju priliku. Koliko vam znače te pohvale?

MAKSIMOVIĆ: Druloviću dugujem mnogo. Vodio me je na Evropsko prvenstvo u trenutku kada sam bio bez kluba, verovao je u mene kada je malo ko verovao i mnogo mu hvala. Želja mi je svakako da jednog dana zaigram za “orlove”, ali se ne opterećujem kada će to biti. Kao i u klupskoj karijeri, uvek sam išao postepeno, tako da ne bih imao ništa protiv da godinu ili dve igram za reprezentaciju do 21 godine.

Astana

Iz Crvene zvezde ste otišli na mala vrata, praktično kao netalentovan igrač. Potom ste se dokazali u slovenačkim Domžalama, a sada ste član kazahstanske Astane. Imate li ponuda da promijenite sredinu već ovog ljeta?

MAKSIMOVIĆ: Stvarno nisam razmišljao u tom pravcu. Lepo mi je u Astani, klub je vrlo ambiciozan, igramo kvalifikacije za Ligu šampiona, ali će sigurno doći trenutak za rastanak. Da li će to biti ovog leta ili u nekom narednom periodu, to stvarno ne znam.

Izvor: Glas Srpske