Slobodana Đuričić- Banjalučanka u svijetu visoke mode

Slobodana Đuričić -Boba, ima 22 godine, studira Turizam i hotelijerstvo i već je zaplovila vodama svjetske visoke mode, kao model.

“U svijet manekenstva ušla sam kada sam imala šest godina, a proteklih pet godina radim kao model izvan granica BiH. Londonske modne piste su bile prve na kojima sam nosala kreacije izvan svoje države. U London sam otišla sa svojih 17 godina i to je bilo čak moje prvo samostalno putovanje bez roditelja. Kao na svakom početku, tako je i na ovom trebalo dosta truda, požrtvovanosti i ulaganja ali sve se to isplatilo. Sada najviše radim u Milanu, ipak je to grad mode ali i dalje se vraćam Londonu, a odlazim i u Pariz, Torino, Zagreb itd.”

Kako je došlo do toga da iz Banjaluke izaberu baš tebe za Milanski Fashion week?

Ja ne mogu da kažem da mi je u Banjaluci bilo loše. Ipak sam tu provela mnogo više godina i Banjaluci se uvijek rado vraćam. Ali moram i da kažem da sav moj rad u Banjaluci ustvari i jeste zaslužan za moj odlazak. Veoma je bitno prepoznati ljude sa kojima treba sarađivati. Treba naći nekoga s kim ćete raditi po svjetskim standardima jer u suprotnom nećete biti spremni za njihovo tržište, koje se dosta razlikuje od našeg. Ja sam imala sreću da nisam puno lutala i da sam skoro od samog početka bila u agenciji Mis, koja ima saradnju sa jednom Zagrebačkom agencijom. Pošto sam od malena bila tu, učila sam od osnovnog ponašanja do ponašanja na sceni, pravilnog hoda na štiklama, ispravnog držanja. Takođe učili smo i kako na pravilan način postići i održati manekenski izgled, kao i još mnogo drugih stvari kojih zaista ima dosta. Ako ste možda pomislili da maneken ne mora da se zamara nekim, naizgled nebitnim stvarima, prevarili ste se (smijeh).

Koliko se Banjaluka razlikuje od Milana po pitanju manekenstva, tj.ima li naš grad predispozicija za razvoj modelinga?

Pa zaista ima dosta razlika. Možda na prvi pogled može da se pomisli to je samo hod na pisti ili fotografisanje i šta tu ima da se razlikuje. Ali i najmanje sitnice mogu da prave veliku razliku. Ako krenem samo od kastinga, mogu reći da naše djevojke u Banjaluci žive u zabludama. Ali većina ljudi koji se bave tim poslom im vjerovatno ni ne skreću pažnju ili i oni rade na takav način. Evo konkretno, u Milanu ali i ostalim evropskim gradovima se na kasting ide u najjednostavnijim crnim helankama i crnoj uskoj majici, i uglavnom se zahtijeva da modeli nemaju nimalo šminke na sebi. Kod nas sam susretala djevojke sređene za večernji izlazak. Isto tako je i sa fotografijama koje se rade za potrebe kastinga. Moje prve fotografije nastale su u Londonu i to potpuno besplatno, a znam da se u Banjaluci one plaćaju mnogo a rade se na način da su u Milanu npr. neupotrebljive. Zatim, tamo je i mnogo veći broj djevojaka i kreatora pa su i veće mogućnosti da se napravi obimniji i bolji dogadjaj.

Kako izgleda tvoj radni dan?

Zavisi od posla koji radim. Kada sam radila fiting bila sam kao živa lutka, dok su kreatori krojili modele direktno na meni i tada se ostaje na poslu skoro cijeli dan. Međutim, kada su fotografisanja u pitanju, ili kada radim showroom, onda sam na poslu nekolilo sati i što se tiče tog dijela kasnije sam slobodna. Ali posao manekena se ne završava silaskom sa piste, nego traje stalno. Ako nisam pred kamerama onda sam u kozmetičkom salonu ili u prirodi gdje najviše volim da vježbam.

Postoje razne predrasude o manekenkama, a jednu od njih, svojim studiranjem rušiš. Kako uspijevaš uklopiti fakultet i posao?

Moj prvi plan je bio da zaledim studije na neko vrijeme jer kada sam išla u srednju školu bilo je teško uklapati se. Mogla sam raditi samo kada sam na raspustu jer nisam željela da dugo odsustvujem sa nastave. Nakon dvoumljenja da li da studiram u Milanu ili u Banjaluci, odlučila sam se ipak za Banjaluku. Na fakultetu je lakše kada je riječ o odsustvu ali ima više da se uči, tako da svaki put kada idem jedan dio kofera odvajam za knjige.

Da li je tačno da manekeni moraju da budu mršavi toliko da ponekad ugroze svoje zdravlje?

Da bi neko radio posao manekena treba da ispoštuje one već poznate mjere 90-60-90, međutim kada bi mi posao u bilo kom trenutku ugrozio zdravlje odmah bih ga napustila. Ljudi često donose pogrešne zaključke a da se uopšte ne raspitaju o onome što komentarišu. Evo, ja ću vam reći kako je stvano. Ja uvijek moram da imam urađen ljekarski pregled i potvrdu da sam u potpunosti zdrava, u suprotnom ako imam neki problem, dok ga ne riješim ne dobijem posao. Uostalom, da bi prošao na kastingu moraš imati besprijekorno čistu kožu i ten kao i zategnuto tijelo. Ako je to loše onda su glasine u pravu.

Šta te najviše veže za ovaj posao?

Kao što sam rekla, od malena sam se interesovala za modeling i između nas se rodila velika ljubav. Ta ljubav još uvijek traje, ali za mene to više nije samo hobi nego i posao. Kada imate posao koji je dobro plaćen i koji vam omogućava putovanja, mislim da ni ne tražite razlog da odete.

Poučena iskustvom, šta bi poručila ovdašnjim mladim djevojkama, koje se interesuju za manekenstvo, ali se još nisu odvažile da stanu na pistu?

Ukoliko im se to zaista sviđa, poručila bih da probaju ali na pametan način. Ovo jeste fin i zanimljiv posao, iako zna biti i naporan ali djevojke trebaju da izaberu agenciju koja ce im obezbijediti prvo sigurnost i bezbjednost u svakom smislu, i kvalitetno i iskoristivo znanje a onda da se one potrude i budu što bolje. Bitno je da ne idu glavom kroz zid jer je život u Itaiji skup. Ukoliko nemate podršku agencije, onda nećete moći puno ni da uštedite. Ja pored plate imam i džeparac i plaćen put i to mi stvarno mnogo znači.

#FirstStep2018 / Banjaluka.com / Autor:Vladana Savić