Hobi kao lijek nakon bolesti

Dajana Tadić (28) iz Banjaluke napravila je korak dalje u dekupaž tehnici radeći je na majicama te za ove radove kaže da ih malo ko radi, jer tehnika dekupaža na tekstilu nije jednostavna.

Ova djevojka je po zanimanju diplomirani ekonomista, a izradom i ukrašavanjem stvari počela se baviti iz dosade u periodu oporavka od tumora limfnog sistema, što joj je bila i svojevrsna psihička terapija.

Hobi ručnih radova pod nazivom “Šmizlino ćoše” počeo je da se razvija od heklanih kapa i šalova, da bi se asortiman do danas znatno proširio.

“Nabavljala sam perlice za kape i šalove i vidjela najavu za radionicu dekupaža. Nisam znala šta je to i htjela sam da naučim nešto o tome. Odlučila sam da se oprobam i tako je sasvim slučajno počelo”, priča Dajana.

Iako ima spektar radova, priznaje da najviše voli rad na tekstilu i da ga zato najviše i ističe.

“Tehnika je dosta teška. Malo je osoba radi, ali mi se zato baš dopada. U moru kutija, ogledala, raznoraznih drvenih stvari koje se rade dekupažom, moje majice, da tako kažem, iskaču”, kaže Dajana.

Materijal majica mora biti kvalitetan kako bi dekupaž uspio.

“Majice moraju biti pamučne da bi se salveta upila, jer se na materijal koji ima previše elastina neće upiti. Osim salveta, koristim čipku, koja je takođe pamučna, kako se ne bi rastezala”, priča Dajana.

Salveta se nanosi na ljepilo što ravnije, da nema nabora, jer bi se na tim mjestima pokidala, nakon čega se lagano kistom peglaju nabori, zatim se nanosi još jedan sloj ljepila i nakon višečasovnog sušenja i peglanja od nekoliko minuta spremna je za nošenje.

Pored rada sa dekupažom, majice radi i bojama za tkaninu.

Njeni kupci su uglavnom žene u dvadesetim i tridesetim godinama, dok su joj mlađi tražili da ih uradi sa natpisima poznatih marki, što je odbila.

“Ovom tehnikom radim i satove, za koje nastojim da ne liče na druge. Težim da to bude neki starinski motiv, pomalo nostalgičan, a ne samo zalijepi salvetu i idemo dalje”, kazala je Dajana.

Izvor: Nezavisne