Boško Milovanović: Publika u Banjaluci ima osjećaj za muziku

Koncert vokalnog soliste Boška Milovanovića, uz klavirsku pratnju Adema Mehmedovića, biće održan u Koncertnoj dvorani Banskog dvora sutra sa početkom u 20 časova.

Kroz simbiozu pjesme i poezije, obučene u novo ruho originalnih muzičkih aranžmana, duo na scenu donosi evergrine, pjesme poznatih pjesnika, Stare Srbije kao i pjesme novijeg datuma.

Koncert je posvećen fenomenu ljubavi, a repertoar će obuhvatiti djela Alekse Šantića, Desanke Maksimović, Mike Antića, Arsena Dedića, Zdravka Čolića, narodne makedonske pjesme, dok su klavirske dionice sačinjene od svjetske klasike, filmske muzike, džez standarda i tradicionalnog melosa.

Milovanović je redovni profesor na Učiteljskom fakultetu u Prizrenu – Leposaviću, koji je autor brojnih naučnih radova i učesnik je mnogih naučnih konferencija. Koncert koji obuhvata poeziju i muziku je izveo u mnogim gradovima regiona, a u Banjaluku dolazi po drugi put.

Više o programu sa kojim nastupa u Banskom dvoru, svom radu i profesorskom pozivu govorio je u intervjuu za “Nezavisne”.

Pre dve godine sam gostovao u Banskom dvoru, imali smo jedan kolaž poezije gde smo se bavili raznim temama, socijalne, duhovne, ljubavne poezije, a sve to smo kolega i ja pevali, svirali, čak i neke evergrine koji su tematski i motivski povezani sa onim pesmama koje smo mi kazivali kao poeziju. Tako će i sada da bude, s tim što ostajemo samo u jednom domenu, a to je domen ljubavi. Dakle, ovaj koncert će biti posvećen fenomenu ljubavi, ko, koga, kako, na koji način može voleti, odnosno kako se voli prijatelj, kako se voli majka, kako se voli porodica, domovina, detinjstvo.

Danas sve više prisustvujemo vrlo agresivnom sadržaju koji se prikazuje, bilo da su to akcioni filmovi sa puno metaka, pucanja ili nešto drugo što je postalo potpuno uobičajeno, a vrlo je malo romansiranih priča koje su pitke, bez nekog teškog jezika, sa umerenim tonom razgovora, sa vraćanjem na ona osećanja koja su iskonska čoveku, a to mi nudimo na sceni. Nudimo jedan vrlo interaktivan odnos sa publikom, a pijanista sve vreme svira temu o onome o čemu ću ja da govorim. Na primer, ako ja govorim pesmu Desanke Maksimović koja je posvećena svim majkama koje su se upokojile, koje su prešle u večnost, onda on iza toga svira Bahove “Korale”. To je jedna simbioza sa ciljem da se podsetimo na suštastvene vrednosti koje svi imamo u sebi, ali koje su zahladnele, zato što je taj sadržaj koji je malo jeftiniji prepravio naše kulturne domete medija, televizije, filma, pozorišta.

Razmišljajući o tome ja sam hteo da podsetim šta sve čovek od svog detinjstva do kasnijih godina može da voli, kako se ko voli, na koji način. U toj hijerarhiji krenuli smo od fenomena detinjstva, šta je to što obeležava detinjstvo svakog deteta na svetu, a danas smo svedoci da se pred očima celog civilizovanog sveta ubijaju deca širom sveta, gde god su ratovi. Dalje smo pesmu posvetili ženi, majci, neuzvraćenoj ljubavi, učiteljici koja se voli na poseban način, to je jedna posebna identifikacija.

Kada govorim o Ademu, govorim o jednom zaista prefinjenom pijanisti, koji je svoje školovanje započeo u Novom Sadu, gdje je završio osnovne i master studije. Onda je otišao u Salcburg i tamo je na “Mocerteumu” završio još jedan master, pa još jedan master na “Berkliju”, tako da je među desetoricom na svetu iz te grupe na “Berkliju”. Usavršavao se u Japanu, Turskoj i po svemu je jedan interesantan čovek. Njegova dinamika sviranja je potpuno prirodna i čitavog sebe daje na sceni. Publika koja nas prati vidi da je to jedan harmonijski odnos između njega i mene, gde ja stanem, on nastavlja, naše su stanke potpuno prirodne, njegovo dopunjavanje notama dočarava intenzitet mog kazivanja poezije ili pevanja. To je dokaz da smo zaista ušli u materiju. Mi smo ovaj program zaista dugo pripremali i gde god smo nastupali ljudi su ostajali na nogama, to nam govori da radimo dobro.

Upoznat sam da su sve karte podeljene i mogu da kažem da je to dokaz mog rada, a i njihove fine strukture, jer sam ja u Banjaluku pozvan na zahtev publike i to je ono što me raduje. Ta publika je prepoznala jedan vrlo originalan, jedinstven pristup kazivanja poezije, klasike, džeza, filmske muzike, evergrina, melosa našeg naroda. Ta publika nema u desnoj ruci maramče da skoči na noge, nema potrebe za time, ali oni dokazuju da zaista mogu da isprate sadržaj i da im je to toliko prijalo da su nakon dve godine tražili da se naš nastup ponovi. Publika u Banjaluci je vrlo sofisticirana po tom svom osećaju za ono što se dešava na sceni, divna publika. Čak sam i na tom koncertu rekao da, ako nekad budem umro, pošto mi pravoslavni hrišćani baš i ne umiremo, tek ću tad da zaboravim taj koncert i to veče, jer sam zaista uživao. Ambijent Banskog dvora sam po sebi ima jednu toplinu, ima visok profesionalizam svih zaposlenih, ima prijatnost, gostoljubivost pravih domaćina, a onda i klavir, ozvučenje, sve je na najvišem nivou, pa i publika u kojoj su profesori univerziteta, moje kolege, nastavnici, studenti.

Predajem metodiku nastave srpskog jezika i književnosti i metodiku razvoja govora i danas je za mene jedan od najvećih izazova, kao i za mnoge nastavnike, održavanje nivoa, odnosno kvantuma i kvaliteta znanja zbog otežane distrakcije koja se javlja kod studenata, a to su mobilni telefoni. Previše je skraćena pažnja, opažanje, koncentracija kod studenata koji su odrasli uz mobilne telefone. Potrebna je jedna posebna metoda vraćanja čitanju one literature koja je neophodna za optimalno razvijeno biće, kroz nas treba da prođe Čehov, Turgenjev, Tolstoj, Dostojevski, da bude deo našeg bića, kao i Kočić, Rakić, Dučić, Šantić, Veselinović, Lazarević, sve je to neophodna literatura. Danas je veoma velika kriza čitanja, to se oseća u rečenici, to se oseća u iskazu, to se oseća u odgovoru studenata, u njihovoj opservaciji. Kultura čitanja treba da se povrati i to je izazov svim nastavnicima, na šta mi treba da dodamo svoje znanje. Ja za sebe mogu da kažem da sam najprirodniji kada sam za katedrom, kada predajem, to je moje najprirodnije stanje, to je posao koji najviše volim da radim.

Imam pristup životu takav da sve prepuštam u Božije ruke, pa nešto puno i ne planiram, nego kako Gospod bude uredio za mene, biće najbolje. Postoje neke ponude da svoj program pronosimo i na druge zemlje gde je naša zajednica van Srbije i da na drugim kontinentima sprovedemo ovaj program, ali sve prepuštam u Božije ruke. Čovek snuje, a Bog određuje.

Izvor: Nezavisne