Pi­no­kio mo­že što glu­mac ne mo­že

Svi­jet lut­kar­stva pred­stavlja svi­jet ani­ma­ci­je, scen­ske po­ezi­je, u ko­jem lut­ke, obli­ko­va­ne ljud­skom voljom, oživljava­ju u je­din­stve­nom i ne­po­novljivom obli­ku.

Glum­ci lut­ka­ri iz Dje­či­jeg po­zo­ri­šta Re­pu­bli­ke Srpske, ko­ji su za svo­je ani­ma­ci­je na­gra­đe­ni na bro­jim me­đu­na­ro­dnim fes­ti­va­li­ma, is­ta­kli su da je rad sa lut­kom dra­go­cje­no is­kus­tvo.

– Činjeni­ca je da glu­mac lut­kar ima du­pli za­da­tak, a to je da iz­gra­di lik unu­tar se­be, ali i spolja. On mo­ra da pre­ne­se svo­ja osje­ćanja na lut­ku i da je oži­vi. Naj­te­ži za­da­tak je uvje­ri­ti pu­bli­ku da vje­ru­je u sve što se pu­tem lut­ke pred­stavlja – re­kla je glu­mi­ca Zo­ra­na Šu­man.

Is­ta­kla je da je su­šti­na ani­ma­ci­je u sa­moj njenoj ri­je­či “ani­ma”, što na la­tin­skom zna­či du­ša.

– Ani­mi­ra­ti lut­ku zna­či “uda­hnu­ti joj du­šu”. Glu­mac lut­ku mo­ra da po­drža­va svo­jom bo­jom gla­sa, ko­ja opet pra­ti sam ka­ra­kter lut­ke. Uzme­mo li mo­gu­ćnost da je lut­ka sve­mo­gu­ća i spo­so­bna da ura­di ono što čo­vjek ne mo­že, uto­li­ko je ve­će za­do­voljstvo – ka­za­la je Šu­ma­no­va.

Na­gla­si­la je da je ono­ga tre­na ka­da je glu­mac iza­šao iza pa­ra­va­na otvo­re­no mno­go mo­gu­ćnos­ti i slo­bo­dnog do­ma­šta­vanja. Ka­da je glu­mac i ti­je­lom na sce­ni, po­ka­zu­je da uz mi­mi­ku, glas, po­kret, ani­ma­ci­ju i tek­st, či­ni je­din­stvo sa lut­kom.

Za rad sa ra­zli­či­tim vrsta­ma lu­ta­ka ima­la je pri­li­ku i glu­mi­ca Sanja Gru­jić, ko­ja je ka­za­la da je sva­ka od njih na svoj na­čin zah­tje­vna, ali i li­je­pa.

– Za lut­ku tre­ba pu­no vje­žbe, strpljenja i ljuba­vi. Rad sa lut­kom za­hti­je­va i odre­đe­nu fi­zi­čku spre­mnost, jer su po­lo­ža­ji ti­je­la pri ani­ma­ci­ji ve­oma zah­tje­vni – re­kla je Gru­ji­će­va i do­da­la da glu­mac lut­kar tre­ba da bu­de upo­ran, ma­što­vit i spre­man da bu­de u slu­žbi lut­ke, čes­to i do sa­mo­po­ni­štenja.

Glu­mi­ca Bo­ža­na Bi­je­lić ta­ko­đe je na­gla­si­la da glu­mac-ani­ma­tor mo­ra da sta­vi lut­ku u prvi plan i na­uči je da ho­da, go­vo­ri i ži­vi na sce­ni.

– Naj­te­že mi je bi­lo ra­di­ti sa ma­ri­one­tom na du­ge kon­ce u pred­sta­vi “Pi­no­kio”, gdje je dis­tan­ca izme­đu lut­ke i ani­ma­to­ra vi­še od dva me­tra. Sa­vla­da­ti ne­ko­li­ko ko­na­ca, od ko­jih sva­ki po­kre­će odre­đe­ni dio ti­je­la lut­ke, i sve ih drža­ti pod kon­tro­lom ni­je bio lak po­sao i za­hti­je­vao je pu­no ra­da i po­sve­će­nos­ti – pri­sje­ti­la se Bi­je­li­će­va.

Da se glu­mac lut­kar ra­đa mišljenje je Dra­ga­na Banjca, ko­ji već go­di­na­ma oživljava lut­ke na sce­ni Dje­či­jeg po­zo­ri­šta Re­pu­bli­ke Srpske.

– Lut­ka ne­ri­jet­ko pru­ža ono što “živ” glu­mac ne mo­že da izne­se. Ka­da čo­vjek prvi put uzme lut­ku u ru­ke, osje­ti da li je ve­za uspos­tavljena. Ali ka­da se za­vje­sa otvo­ri, glu­mac i lut­ka pos­ta­ju je­dno. To je je­dnos­ta­vno neo­bjašnjiva ve­za – ljubav pre­ma lut­kar­stvu – is­ta­kao je Banjac.

Sva­ka­ko da je lut­kar­stvo ne­op­ho­dno za va­spi­tanje dje­ce, slo­ži­li su se glum­ci, ko­ji u po­zo­ri­štu oživljava­ju omiljene li­ko­ve za naj­mla­đu pu­bli­ku.

– Dje­ca naj­mla­đeg uzras­ta vo­le lut­kar­ske pred­sta­ve. Ro­di­telji bi tre­ba­lo da dje­cu prvo do­vo­de da gle­da­ju ova­kve pred­sta­ve, da bi ste­kli na­vi­ku odlas­ka u po­zo­ri­šte – sma­tra Gru­ji­će­va.

Bo­ža­na Bi­je­lić, ko­ja je u svo­joj lut­kar­skoj ka­ri­je­ri osvo­ji­la vi­še pri­znanja za lut­kar­ske ani­ma­ci­je, is­ta­kla je da dje­ca lut­ke do­življava­ju kao žive li­ko­ve i pri­pi­su­ju im ljud­ske oso­bi­ne.

– Ko­li­ko god dje­ca vje­ru­ju u lut­ke u igri kod ku­će, ta­ko u njih vje­ru­ju i na sce­ni – sma­tra Bi­je­li­će­va.

Lut­kar­stvu u Re­pu­bli­ci Srpskoj ne po­sve­ću­je se do­voljno pažnje, oci­je­ni­li su glum­ci, ali po­zo­ri­šta, ipak, uspi­je­va­ju da održe tra­di­ci­ju lut­kar­skih pred­sta­va.

– U ci­je­lom re­gi­onu je lut­kar­stvo za­ne­ma­re­no. Sve manje re­di­telja i glu­ma­ca je za­in­te­re­so­va­no za lut­kar­stvo. Tre­ba­lo bi da pra­vi­mo sa­vre­me­ni­je lut­kar­ske pro­je­kte i da ih pri­bli­ži­mo dje­ci – ka­za­la je Gru­ji­će­va.

Lut­kar­ske pred­sta­ve za odra­sle

– Pu­bli­ka ni­je na­vi­kla da gle­da lut­kar­ske pred­sta­ve za odra­sle. Čak ni ka­da pro­či­ta­ju na­slov “Ži­vo­tinjska far­ma” i “Don Ki­hot”. Ne bih zna­la re­ći za­što je ta­kva si­tu­aci­ja, valjda odra­sli mi­sle da im pre­va­spi­ta­vanje ne tre­ba – ka­za­la Zo­ra­na Šu­man.

Na za­nimljivost lut­kar­skih pred­sta­va za odra­sle os­vrnu­la se i Sanja Gru­jić.

– Lut­kar­ske pred­sta­ve za odra­sle su mi po­se­bno in­te­re­san­tne i pru­ža­ju ne­bro­je­ne mo­gu­ćnos­ti. Igra­la sam u ne­ko­li­ko ta­kvih pro­je­ka­ta. Pu­bli­ka je bi­la ve­oma za­do­voljna – re­kla je Sanja Gru­jić.

Izvor: Glas/Aleksandra Madžar