Milan Nešković, srpski reditelj, o novoj predstavi u NP RS: Mentalitet nam ne dozvoljava napredak

U Narodnom pozorištu RS, u srijedu sa početkom u 20 časova, biće upriličena praizvedba predstave „Švajcarska“. Komadom, čiji pisac je Petar Mihajlović, a režiju potpisuje Milan Nešković, ujedno će biti otvoren i 20. Teatar fest „Petar Kočić“.

Prvi susret sa NP RS, Nešković je, kaže, imao je pre osam godina kada je sa tadašnjom koleginicom sa klase, sada velikom mladom rediteljkom Snežanom Trišić, došao u Banjaluku.

“Ona je tada režirala u NP RS, a kako sam se oduvijek bavio i dosta davao pažnje na vizuelnom aspektu predstave, jer smatram da je pozorište, prije svega, vizuelna umjetnost, ona me je zvala da radim na rasvjeti. Tada sam upoznao ovaj ansambl. Bio sam oduševljen tom potentnošću glumaca. Tako homogen ansambl rijetko se sreće, pogotovo ženski dio, koji je veoma jak, što je rijetkost. Zaintrigiralo me je i to što je u tom trenutku bilo mnogo mladih ljudi u NP RS. Svi su oni i sada tu, ali tada su bili osam godina mlađi – fantastični glumci u jeku snage. U tom trenutku takav ansambl nije imao nijedan teatar u regionu. Najmlađe glumice u Narodnom pozorištu u Beogradu sada su Sloboda Mićalović i Kalina Kovačević. Atelje 212 sada radi ono što je NP RS radilo prije 10 godina – zapošljava mlade ljude” – priča Nešković.

Iako mu se želja da režira u NP RS, ostvarila tek osam godina kasnije, nada se da je ovo samo početak saradnje.

“Svi ljudi u ansamblu za osam godina dobili su samo na patini. Danilo Kerkez, koji je mlad, igra jednu veoma bitnu ulogu. Prije osam godina Branko Janković bio mi je energetsko otkrovenje, a sada je to Danilo. Ta energija je ono što me inspiriše. Režiram onoliko koliko me svi moji saradnici inspirišu. Koliko mi daš, vratim desetostruko. Dam prvi nivo, ako mi se ne vrati, sve ostane na tome. To se često i vidi. U mojim predstavama kada nešto ne valja, to se vidi. To je upravo zato što funkcionišem na toj uzajamnoj, uzročno posljedičnoj vezi između saradnika. To je ono što je i Miloš Forman, glumac, scenarista, reditelj i dvostruki dobitnik Oskara, rekao: „Reditelj mora da bude vrhunski glumac, vrhunski kostimograf, scenograf, majstor svetla, dekorater, kompozitor, inspicijent, ali ako hoće da bude vrhunski reditelj, mora za svoje saradnike da odabere ljude koji su mnogo bolji od njega u svim tim oblastima“ – navodi Nešković.

Tekst je, kaže, birao u dogovoru sa Aleksandrom Stojkovićem, umjetničkim direktorom NP RS.

“Pričali smo o nekim starim tekstovima i onda smo došli do Petra Mihajlovića, koga znam kroz neke njegove ranije radove, ali ovaj prije nisam čitao, a on je jedino izvođen u banjalučkom pozorištu. To je komad koji ima dobar balans zanimljivog, modernog i problemski aktuelnog. Originalni naslov teksta je „Samo ne u Švajcarsku“. Ima dobro tretiranje aktuelnog problema, odlično skrojene scene. To je dobro napisan komad koji ima i izvjesnu dozu humora, a opet ima i rupa, koje su prostor za moju maštu. Tako smo se odlučili za ovu predstavu, s tim da smo se odmah dogovorili da naslov bude „Švajcarska“ – rekao je Nešković.

Govoreći o radnji komada, ističe da je to priča i o mentalitetu srpskog naroda.

“Švajcarska kao država nije samo kod nas u glavi, već je i u glavi Švajcarca. Nije pitanje Švajcarske, lijepe ulice, zgrade i skijaškog centra. Pitanje Švajcarske je pitanje mentaliteta. Za sve nas Švajcarska je paradigma zapadnog svijeta. Civilizacija koja je van svega – nikada nije ratovala, ušuškana država, nikome ne smeta na planeti. U našoj glavi ona predstavlja najuređenijei sistem. Poenta je da mi nikada nećemo biti i ne treba da budemo Švajcarska. Zašto? Zato što ne umijemo da budemo Švajcarska. Kao što ne umijemo da budemo ni demokratija, jer za nas nije demokratija. Zašto je ova sredina i dalje bure baruta? Zato što ako ti nisi načisto sa samim sobom, ne možeš da budeš načisto ni sa komšijom, a kamo li da budeš načisto sa državom. Onda će ti uvijek biti neko drugi kriv i uvijek će ti nešto drugo smetati. Svako od nas mora da se suoči sam sa sobom i da se pogleda u ogledalo. Da prizna da je „ružan, krezav i da nije oprao zube nikad u životu“. Zato smo krezav narod. Naš mentalitet ne da nam da se pomjerimo iz mjesta. Ako ne možemo da promijenimo mentalitet, ne treba da sanjamo da ćemo biti Švajcarska. Ako želiš da se promijeniš, onda kreni od sebe. Ne mijenjaj državu da ti bude kao Švajcarska, već mijenjaj sebe da u glavi budeš kao Švajcarac” – poručuje Nešković.

Mladi reditelj ističe da popularnost nije stekao preko noći. Sa Akademije iz Beograda otišao je da diplomira u Sloveniju, jer „nije htio da čeka beogradske upravnike da mu se smiluju“.

“Sam sam otvarao svoja vrata. Imao sam sreće, ali i pameti da odem i obratim se pravim ljudima. Do sada sam režirao 18 predstava, uključujući i one koje sam režirao na Akademiji, a koje su igrane u profesionalnim pozorištima. Samo jednom sam režirao stranog pisca, i to je bio Šekspirov komad „Komedija zabune“ u pozorištu u Subotici. Sve ostalo su bili tekstovi domaćih pisaca” – rekao je Nešković.

Narežirao se, kaže, komada po tekstovima velikih srpskih pisaca, ali priznaje da je režirao i po tekstovima katastrofalnih srpskih pisaca.

“Bio sam mlad i morao sam i to da radim. Ljudi misle da je umjetnost nešto sa velikim „U“. Nije. Onda je i medicina sa velikim „M“. Završio sam fakultet, kako bih živio od režije. Neću da budem umjetnik i da radim u kafani. Želim da živim od svog posla. To onda znači da na početku karijere moraš da radiš nešto što ti se u suštini ne dopada kao tekst, ali ti pronađeš neki motiv u tome i osloniš se na svoju maštu, kojom ćeš da nadomjestiš nedostatke, koje tekst ima. Često sam uspijevao u tome, ali u nekim trenucima i nisam. Sada, kada sam iz klinca reditelja prešao u mlade i uspješne reditelje, mogu da kažem da više to neću da radim. Na kraju krajeva, lijepo je slušati lijepu rečenicu sa scene. To ne može ničija mašta da nadomjesti” – ističe Milan Nešković.

Najveći izazovi

“U umjetničkom smislu najveći izazov do sada, poslije kojeg sam ozbiljno shvaćen od strane kritike i publike je „Bela kafa“, Aleksandra Popovića, koju sam režirao u Narodnom pozorištu u Beogradu. Što se tiče najgoreg ljudskog iskustva do sada, pročitao sam prije neki dan intervju Dušana Dude Ivkovića, koji je rekao jednu divnu stvar: „U sportu se kaže, ako nemaš ništa lijepo da kažeš za kolegu, ne moraš ni ružno“. Oni koji su učestvovali u tom procesu prepoznaće se, jer to mi je jedini proces, koji će mi od svih 18 predstava, ostati u sjećanju kako pozorište ne mora da bude „takvo“ – rekao je Milan Nešković.

Ne bih ugrozio esnaf

“Nudili su mi skoro da režiram jednu veoma popularnu srpsku seriju. Međutim, ponuđeni su mi toliko mizerni novci, da ne želim ni da ih pominjem. Nikada ne bih ugrozio svoj esnaf time da dampingujem cijene i radim neke poslove za bijedne novce. Sve moje kolege koje učestvuju u tim procesima, koje sam tada vidio na dogovorima, ne bi trebalo to da rade. Koliko god pričaju da nemaju šta da jedu, moraju više da prestanu sa tim. Imam svoju cijenu u pozorištu, ispod koje ne idem, ne zbog sebe, već zbog esnafa” – poručuje Milan Nešković.

Izvor: Blic