Volimo tračati, zar ne?

Kada neko trača o nekome kažemo da to nije kulturno, a ipak ga poslušamo. Veoma često poneki trač poželimo i ispričati! Volimo tračati, zar ne?

Dragi naši čitaoci, slijedi jedan mali tračeraj, napisan sa ‘druge strane gledišta’!

Kako su nam tračevi, slobodno možemo reći, dio svakodnevnice – ili ih čitamo u novinama ili na raznim portalima, slučamo na radiju ili televiziji, u kafićima, na radnom mjestu… odlučili smo da se malo dublje pozabavimo ovom temom.

Iz tog razloga, napravili smo jednu anketu u Banjaluci. Pitanje je bilo jednostavno: Volite li tračati?

Deset ispitanika (pet muškaraca i pet žena), dali su nam isti odgovor: Da, volimo tračati!

Kada smo pitali: Zašto? – odgovori su bili različiti. One najzanimljivije podijelićemo sa vama:

„Ako se pod tračem podrazumijeva razgovor o stvarima koje se dešavaju drugim ljudima, onda definitivno mogu reći da tračam, ali ako se misli na tračanje kao izmišljanje stvari o drugima to ne radim. Mogu reći da izbjegavam da pričam o intimi drugih jer mislim da je to njihova privatna stvar.”

„Interesuje me šta se dešava u životima ljudi do kojih mi je stalo i nemam ništa protiv da to čujem od nekog drugog, ako već taj o kome se radi nije u mogućnosti ili ne želi da mi kaže. To je prosto iz razloga zato što želim da razumijem šta se dešava u životu te meni bliske osobe i šta joj je trenutno u glavi. “

„Većina žena, ali i muškaraca voli tračati, ali i čuti dobar trač, to je činjenica. U principu, nisam ljubitelj tračeva, ali, istina, ponekad tračam, iako smatram da ne treba pretjerivati u tome, pogotovo ako se ne raspolaže činjenicama. “

„Ne postoji osoba koja nije sklona tračanju. Tračanje je prenos informcija ponekad tačnih, a ponekad lažnih. Tako da sve što je u normalnim granicama, što ne utiče na moj ili nečiji drugi život i ako se to zove trač – onda slobodno mogu reći da tračam.“

„Obožavam tračeve. Volim slušati priče o drugim ljudima, pogotovo o ljudima koje poznajem ili o nekim javnim ličnostima. Iako znam da je većina takvih informacija izmišljena i potpuno neistinita, ipak su to one male stvari koje nam ispunjavaju dan. Slušam tračeve i o sebi, pa zašto onda ne bih pričala i ja o nekome? Ne volim lagati i izmišljati neistine, ali volim čuti, i prenijeti dobar trač.“

 Kako smo već došli do zaključka da Banjalučani vole tračati, a saznali smo i neke od razloga zašto tračaju, posjetili smo stručnjaka i raspitali se malo više o ovom ‘fenomenu’.

Irena Spasojević, dipl. psiholog i REBT psihoterapeut pod supervizijom, iz Banjaluke, ispričala nam je zašto se kod ljudi javlja potreba za tračanjem.

„U trenucima dokolice i nedostajanja kvalitetnog ličnog sadržaja posežemo za tračevima da bismo ispunili prazninu tišine i emocija”, istakla je Irena Spasojević.

 Irena Spasojević je dodala da nam tračanje ‘daje osjećaj pripadnosti’.

„Ljudi postaju bliskiji ako imaju zajedničkog ‘neprijatelja’; na taj način formiraju jednu grupu, a pripadnost grupi je biološka potreba. Tom vrstom komunikacije se ukazuje povjerenje osobi s kojom se trača i stiče utisak prijateljstva i neusamljenosti. Kada se u našim životima ne dešavaju ‘spektakularni’ događaji, kada nam život postane monoton, trač ima mogućnost da začini svakodnevnicu. Takođe, kada se čuju i prenose loše informacije o drugima, stvara se imaginarni prijatan osjećaj, jer skreću misli sa ličnih problema, uz utjehu da se loše stvari dešavaju i drugima, a nekima i gore”, objašnjava Irena Spasojević.

Irena Spasojević dodaje da u bliskijim prijateljstvima, tračamo i sebe, i na taj način dijelimo svoja iskustva i emocije, što ponekad doprinese realnijoj slici stvarnosti i eventualnom rješavanju problema, ako izuzmemo površan opis situacije i našeg ponašanja kojim tražimo potvrdu ispravnosti naših odluka i postupaka.

„Kada ne bi bilo tračeva i kada bi se svako fokusirao na svoju sreću, koja isključuje naslađivanje tuđom nesrećom, razvili bismo više strategija za ostvarivanje svojih produktivnih ciljeva i želja, gradila bi se konstruktivna prijateljstva. Tračanje može biti katkad korisno ukoliko nam ne postane osnovna preokupacija i najčešći povod za druženje”, rekla je Irena Spasojević.

 Bilo da tračamo iz zabave ili iz potrebe da nekome učinimo nažao – činjenica je da tračamo, a na osnovu prethodno napisanog, možemo zaključiti da su Banjalučani odmjereni kada je u pitanju ovaj vid “zabave”.

 Sve dok nam nezlonamjerni tračevi predstavljaju ‘mala zadovoljstva koja nam ispunjavaju dan’ i dok tračevima nikoga ne povrijeđujemo – stanje nije zabrinjavajuće. Tračevi kao izmišljanje informacija sa ciljem da nekoga ‘ocrnimo’ – nisu poželjni i niko ne bi trebao sebi dozvoliti da mu upravo ovakve dezinformacije, neistine i glasine postanu opsesija…