Slavko Štimac: Pred publiku sa velikim osjećanjem odgovornosti

Pozorište je jako ozbiljna stvar, kao i film, vrlo je to slično, ali opet na neki način i različito, na filmu ipak imate priliku da ponovite i popravite stvari, ali u pozorištu je to trenutak, sve ide uživo, te večeri.

Ispričao je ovo veliki srpski glumac Slavko Štimac, jedan od onih zbog kojih se filmovi požele pogledati više puta, a među njima su sigurno kultna ostvarenja “Andergraund”, “Sjećaš li se Doli Bel” i “Ko to tamo peva”.

Posljednjih mjesec srpski mediji ne prestaju da pišu o velikom povratku Slavka Štimca na daske koje život znače. Pozorišna publika imaće priliku da u njegovom nevjerovatnom talentu, poslije dvadeset dvije godine, uživa za nekoliko dana, u srijedu, 23. decembra, kada će premijerno biti izvedena predstava “Klaustrofobična komedija”, po tekstu nezamjenjivog Dušana Kovačevića i u režiji Darka Bajića, na sceni Zvezdara teatra u Beogradu. Štimac će scenu dijeliti sa Ljubomirom Bandovićem, Nevenom Ristić, Markom Janketićem, Zoranom Cvijanovićem, Jovanom Stojiljković i Ivanom Janketićem.

“Devedesetih sam igrao u pozorištu, onda su me putevi odveli na druge strane, malo sam putovao, snimao filmove. I posle toliko godina uvek je ista priča, stalno je prisutan osećaj odgovornosti i želja da opravdate poverenje koje vam je dato” nastavlja priču Štimac.

U ovom komadu igra Teju Kraja, pisca kojem se miješaju fikcija i stvarnost, realnost i drama koju piše. Ovaj Duškov komad, dodaje Štimac, nevjerovatno je aktuelan, slika i dijagnoza vremena u kojem živimo. Probe su bile duge i naporne, ali Štimac ističe da je mnogo važno da se glumac dobro pripremi.

“Bitno je da te probe idu kako treba i da se ustanovi precizno šta se dešava i onda je sve lakše. Naravno, posle određenog broja izvođenja sve to izgleda drugačije, postaje opuštenije. Neki iskusniji ljudi kažu da se predstava uglavnom razvija posle pedesetog igranja” kazao je ovaj glumac.

Iako smo više prilika imali da ga gledamo na filmu, Štimac ne može da kaže da li mu je veća ljubav film ili pozorište.

“Sve zavisi kakav je komad u pitanju i kakav je film u pitanju. Ima jedna stvar koja je sigurna, bar većina mojih kolega tako smatra, svaki novi posao stvara vam osećaj da pre toga niste ništa radili, tako je i u ovom poslu. Kao da krećete od početka u osvajanju tog lika i uopšte priče. Sve je stvar momenta, afiniteta, ne bih poredio šta mi je veća ljubav” objašnjava Štimac.

Tokom svih ovih godina mnogo je putovao, ali je ipak nalazio vremena da ode u pozorište, pa je došao do zaključka da pozorišna, kao i filmska scena danas, prate i opšte stanje u društvu, sve ono što snalazi i ostale profesije.

Nekad i sad

Kada je riječ o mladim ljudima i njihovoj želji da iskažu svoj talenat, Štimac smatra da nemaju baš dovoljno prostora.

“Nekad je to bilo drugačije, bilo je manje glumaca. Mnogo je mladih glumca, postoji dosta privatnih škola glume i poslova koji su povezani sa filmom i pozorištem. Čini mi se da je princip, kao u kapitalističkim društvima, kao na primer u Americi, mnogo je glumaca, a malo njih se bavi tom profesijom, ili mnogo slikara, a malo ko se bavi time, kao da tržište to određuje” priča Slavko Štimac.

Izvor: Glas Srpske