Ljuma Penov: “Čovjeku su ovdje potrebni hrabrost, upornost i sreća”

Film Crna Zorica, koji je nedavno prikazivan u Multipleksu Palas, spoj je raznih žanrova što ga čini nesvakidašnjim za srpsku kinematografiju. On govori o djevojci nad kojoj visi kletva, naime otkako je njena prva ljubav preminula muškarci oko nje umiru na bizarne načine.

Ljuma Penov, mlada srbijanska glumica, tumači glavnu ulogu u ovom hvaljenom filmu koji je naišao na dobre kritike na “Raindance” festivalu u Londonu.

Penov je prethodno igrala u ostvarenjima “Medeni mesec” Gorana Paskaljevića i “Zlatna levica – priča o Radivoju Koraću” Gordana Matića, a publika ju je imala priliku gledati i u raznim pozorišnim predstavama, kao što su “Zli dusi” (Dostojevski/Tanja Mandić Rigonat) i “U močvari” (Marina Kar/Egon Savin).

Povodom njenog novog ostvarenja, Penov je sa nama popričala o njenoj ljubavi prema glumi, ali i o iskustvima koja je sakupila tokom snimanja Crne Zorice.

Kada ste se počeli baviti glumom?

Gluma je uvek bila moja zvezda vodilja, uvek sam znala da je ona tu pored mene, ali skrivena. Posle završene Muzičke škole, škole plesa i baleta, upisala sam Akademiju scenskih umetnosti u Sarajevu, a posle toga Akademiju umetnosti u Novom Sadu, gde sam i diplomirala. Prvu ulogu sam dobila u Srpskom Narodnom Pozorištu, u Novom Sadu na trećoj godini studija i tad sam praktično i uistinu njome i počela da se bavim. Kada sam prvi put stala na scenu i dobila tu veliku ulogu, mislim da to neću nikad zaboraviti, taj trenutak dobijanja prve uloge, mislim da se to nikad ne zaboravlja. Kasnije su usledile i druge uloge, u Novom Sadu, Subotici u Narodnom pozorištu, a zatim i u rodnom Beogradu u Teatru SKC, JDPu, Narodnom pozorištu i drugim, u istom periodu sam dobijala i filmske uloge.

Kako je raditi u Srbiji? Da li glumci imaju dovoljno interesantnih uloga?

U Srbiji je slična situacija kao i u Republici Srpskoj i svim državama iz regiona. Nije lako mladom glumcu doći do uloge. Potrebni su hrabrost i upornost na ovim prostorima, kao i sreća. Bila bih jako tužna da ne mislim da neće biti bolje, jer se ne bih bavila ovim poslom da ne verujem u to.

Da li ste razmišljali o tome da uspjeh potražite van granica Srbije?

Naravno, da. Volim da radim i van granica svoje države. Igrala sam već u nekoliko koprodukcija što mi je vrlo drago, jedna od dragih mi je u italijanskoj seriji Paura di Amare Vicenca Teranciana, serija je rađena kao TV film i bila je vrlo popularna u Italiji, igrala sam vrlo dragu ulogu nesrećne devojke Elene i reditelj je od mene zahtevao vrlo suptilne i tanane, dirljive emocije u samoj kreaciji lika. Zaista je bilo lepo iskustvo raditi na tome, kao i sa odličnim italijanskim rediteljem i njihovim izuzetnim glumcima koji su mi bili sjajni partneri. Takođe sam igrala u predstavi “Leksikon Yu mitologije”, Olivera Frljića u Istarskom narodnom kazalištu u Puli, a kasnije u Sloveniji, u Ljubljani, gde je bila i premijera na otvaranju festivala Ex Ponto. To je koprodukcija iz svih bliskih država iz regiona i veoma je bilo zanimljivo raditi taj projekat. Očekuju nas i gostovanja po regionu, kao i van regiona, tako da se nadam da ćemo gostovati i u Banja Luci i Sarajevu.

Film Crna Zorica je veoma interesantan, ali i nešto malo drugačije za naše podneblje, recite nam kako ste dobili tu ulogu, zašto vas je zainteresovala ta priča?

Ulogu sam dobila tako što su me producenti i reditelji pozvali na probno snimanje, sa pripremljenim scenama. Pogledali su me i posle par nedelja su mi javili da sam dobila ulogu. Usledile su pripreme i probe, jer je Zorica vrlo složen lik, u njoj ima svega, a to je sve moralo da se izdefiniše na najbolji način kako bi uopšte i doprlo do gledalaca. Priča me je od prvog trenutka privukla, jer je drugačija, izazovna i interesantna, provokativna i jer je bajka, sa toliko avanture. Nikad do tad nisam igrala u bajci, ni u pozorištu.

Kako je bilo raditi na tom filmu i kako su gledaoci reagovali na vašu ulogu (da li ste zadovoljni)?

Bilo je vrlo lepo raditi na ovom filmu baš zato što je drugaciji, baš zato što je bajka. Zorica je lik kojem sam pristupila sa puno pažnje i angažovanosti, još pre samog snimanja, zbog fizičke zahtevnosti uloge, jer je bilo potrebno dosta fizičke spremnosti i vežbe za određene scene.  Sa druge strane ona u sebi ima toliko puno suprotnih i usprotstavljenih emocija koje su sve morale da se složno sklope. One je jedan nesvakidašnji lik u nesvakidašnjoj priči. U pitanju je bajka i samim tim film se drugačije priprema. Želela sam da u svojoj ulozi imam puno toga, tako da svaka devojka može da se prepozna u njoj i njenim ljubavnim nedaćama, naravno metaforicno. Mislim da će se svaka devojka pronaći u liku Zorice koja samo traži ljubav, što većina devojaka i želi.

Bilo mi je takođe vrlo drago što sam radila sa velikim imenima našeg glumišta; Mirjanom Karanović, Mišom Janketićem, Dobrilom Stojnić, Olgom Odanović, Zoranom Cvijanovićem, kao i sa Nikolom Pejakovićem, Dubravkom Jovanovićem, Tomom Trifunovićem, Milošem Samolovim, Danijelom Nikolićem, sa Stefanom Bundalom i Milanom Bosiljčićem od mlađih glumaca. Sa nekima sam već imala priliku da radim, sa nekima ne i to mi je bilo vrlo lepo iskustvo, vrlo lepo smo sarađivali. Naravno, neizostavan je i moj najbliži partner u filmu Bane Trifunović, sa kojim sam jako lepo sarađivala u svakom smislu rada na filmu. Pomenula bih i vrlo kreativne reditelje Hristinu Hadžiharalambus i Radoslava Pavkovića sa kojima sam takođe vrlo lepo radila.

Kako se pozorišna gluma razlikuje od velikom ekrana? Šta vas više privlači?

Glumu, kao i svaku umetnost, čovek ili ima ili nema u sebi, jer ona prvo mora da postoji u čoveku i tako kroz to pristupi ulozi i u pozorištu i na filmu. Potrebno je puno ljubavi za ovaj posao. Ja ne delim svoju glumu na pozorišnu ili filmsku, jer je ona jedna, pitanje je samo koja i kakva sredstva koristim. Pitanje je uloge i šta reditelj traži od mene.

Šta trenutno radite? Planovi za budućnost?

Igram predstave koje su mi na repertoaru u pozorištima u Beogradu, a sto se tiče planova imam ih zaista mnogo. To je za sada slatka tajna.