Nećaka Jovanke Broz: Ovo niste znali o prvoj dami Jugoslavije

Doći će, jednom, dan pravog suda i pune istine, veruj ti meni… Ovo, ovako, ne može doveka, govorila je Jovanka Broz svojoj nećaki Jovanki Čolak.

I dok joj je to kazivala, zaista je vjerovala u pobjedu pravde, koja ju je mimoilazila više od tri decenije.

“Tako sam uverenje ponela, posle moje posete tetki, koji dan pre nego što će stići vest da je primljena u Urgentni centar”, kaže Jovanka Čolak, koja je i ime dobila po prvoj dami nekadašnje Jugoslavije. “Formalno, pravdu nije doživela. Ali, je oproštaj od nje, dostojanstvo ljudi koji su i po čitavu noć putovali da je isprate na njeno poslednje putovanje, istovremeno bila i poruka: pravednik je onaj za kim narod žali. Upravo ove reči sam od nje čula.”

Pre tačno 33 godine, Jovanka Čolak je zakucala na vrata Jovanki Broz. Nećaka Titove udovice radila je tada u jednoj osnovnoj školi kod Zagreba. Svi su, tamo, a kolektiv su činili mahom Hrvati, znali ko je ona. Koliko je vezana za Budisavljeviće, za Pećane, za Liku. I, mada to nije isticala, koliko je poznavala javnosti nepoznatu Brozovu suprugu. Onu, koja je brinula o običnom čovjeku, o svojim Ličanima, svom srpskom narodu. O djeci boraca, sirotištima. Zato je, kaže nam, Jovanka Čolak, na svoj način odgovorila na napade i sve oštrice koje su bile upućene njenoj tetki, poslije Titove smrti.

“Spakovala sam se i krenula u Beograd ubrzo posle njene izolacije i izbacivanja iz kuće u Užičkoj”, priča Jovanka Čolak. “Našla sam je, mada je pred vratima bilo povuci-potegni, da li će da me puste. Potrajalo je to. Ipak, su me pustili da se s njom vidim. Ona mi je govorila kroz šta sve prolazi. Ali nijednog trenutka u njenom glasu nije bilo straha. Jeste bilo brige za one koje je volela i čijim životima su joj pretili i ucenjivali je.”

Nekoliko godina poslije, nećaka Titove udovice je, zbog porodičnih obaveza, potražila i dobila posao u Njemačkoj. Odatle je, jednom ili dva puta nedjeljno, telefonirala Jovanki. Zapravo, odgovarala na njen poziv. A svaki put, kada je dolazila u Beograd, bila je s njom.

“Uvek je imala nadu da će se završiti agonija koju su joj nametnuli. Govorila je: mora ovome da dođe kraj”, sjeća se Jovanka Čolak. “Stalno je pisala pisma na razne adrese, o sopstvenoj obespravljenosti. Ne znam koliko ih je sve uputila. I kome? Uglavnom onima od kojih je očekivala da joj pomognu. Pitam je da li ti je iko odgovorio. ‘Niko, moja Jovanka, niko'… ali nije prestajala da se bori. U čitavoj toj muci, ona se raspitivala o svima nama, svojim Ličanima, rođacima. Ali, često bi me zamolila da proverim da li su na adrese dečjih domova stizale pošiljke koje je upućivala. Govorila je da joj niko ništa ne javlja. I nalazila razumevanje: ‘Kad ne smeju borci, kako će oni’.”

Jovanka Čolak se sjeća koliko je puta svoju rođaku, u protekloj deceniji, našla kako u zimu u vunenim čarapama, ogrnuta ćebetom, sjedi u hladnoj vili u Bulevaru mira.

“Pod nogama joj dve flaše vruće vode, a osmeh, onaj njen osmeh, nije joj silazio s lica. Umela je čak i da se našali”, priča Čolak. “Nije se uplašila ni kada su joj provaljivali u vilu. Kada su je pljačkali. Bila je kao čelik. Svesna svega, ovako je govorila: ‘Oni ne žele da živim, ali ja želim! I pravo da ti kažem: inat me drži da učinim nepravdu koja mi je učinjena. Oni mogu sve da mi uzmu, ali ono što pamtim – ne mogu. Taj kompjuter u mojoj glavi, ne mogu da uzmu’.”

Kada je osjetila da joj je kraj blizu, Jovanka je zapise iz glave ispostavila javnosti. I nikog nije štedila, kao što niko nije štedio nju.

“O bolesti nije govorila, meni barem nije”, kaže Jovanka Čolak. “Sad verujem da nikog nije želela time da optereti. I sad znam zašto je, u tako kratkom vremenu, sve što je godinama tajila – ispričala.”

Čolak kaže da se sa tetkom Jovankom vidjela više puta poslije prijema u Urgentni centar. Posljednji put – četiri dana pred smrt. Odnijela joj je papuče, bijeli ogrtač i neke sitnice.

“Pitala sam je šta joj još treba. Kazala je: ‘Ništa, šta mi treba’. Uvek je volela lep ruž, lak za nokte, poseban šampon kojim je negovala kosu. Ali, nikada ništa nije tražila. U danu, kada smo se videle i rastale, lepo je izgledala. Verovala sam da će poživeti”, završila je svoju priču Jovanka Čolak.

Izvor: Novosti.rs