Tanja Šljivar: Ko ustane iz kreveta, društveno je angažovan

Banjalučanka Tanja Šljivar, koja već nekoliko godina živi u Beogradu, nadarena je 24-ogodišnja spisateljica koja je dramaturgiju završila na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti kao student generacije.

Njen komad “Pošto pašteta”, koji je radila na trećoj godini studija, ovjenčan je nagradom “Slobodan Selenić”, dok je drugu nagradu, s Mihizovim imenom, dobila za ukupno dosadašnje stvaralaštvo. “Pošto pašteta” je ušla i u selekciju 120 najboljih evropskih drama u protekle dvije godine.

Predstava je u režiji Snežane Trišić i beogradskog “Ateljea 212” izvedena u sklopu nedavno održanog Teatar festa “Petar Kočić” u Banjaluci. U ovoj predstavi igraju Zijah Sokolović, Katarina Žutić, Nikola Jovanović i drugi.

O toj predstavi, ali i komparaciji pozorišne scene u Banjaluci i Beogradu i nekim budućim projektima ova mlada umjetnica je progovorila.

Tanja Šljivar

Kako je došlo do toga da se Vaš rad nađe na repertoaru beogradskog “Ateljea 212”, što je danas rijetkost za mladog autora?

-Drama “Pošto pašteta” je odlično prošla na godišnjem ispitu na trećoj godini dramaturgije, pa ju je profesor Boško Milin poslao u redakciju pozorišnog časopisa “Scena” iz Novog Sada, gdje je Sveta Jovanov odlučio da je objavi na srpskom i engleskom jeziku. Dramu je pročitao i Kokan Mladenović, upravnik “Ateljea 212”, i shvatio da se dobro uklapa u koncept predstojeće sezone “Utopija”. Ranije je bilo dogovoreno da će Snežana Trišić u toj sezoni da režira komad domaćeg savremenog autora i tako je došlo do postavljana mog komada na scenu ovog pozorišta.

Da li ste zadovoljni izborom režisera i glumaca?

-Izuzetno sam zadovoljna izborom režiserke i glumačke ekipe. Snežana Trišić je jedan od najinteligentnijih i najposvećenijih reditelja mlađe generacije. Izborom da moju dramu režira kao grotesku uspostavila je hrabar i provokativan koncept, koji je zahtijevao izuzetan glumački angažman, a koji sad, prilikom svakog izvođenja zahtjeva prije svega intelektualni, a onda i emotivni angažman publike. Rediteljka i ja smo u procesu rada na predstavi postale i jako dobre prijateljice i to je najdragocjenije što nosim iz cjelokupnog iskustva.

Da li je namjera bila da se u ovoj groteski ismijavanja malograđanštine izabere Slavica Ekleston i Maglajani?

-Svakako da izbor Slavice Ekleston i Maglajana nije slučajan, tako da jeste, to je bila namjera.

Ovaj tekst je nagrađen i ušao je 120 najboljih evropskih drama. Koliko je to za mladog autora dobro, kao podsticaj?

-Nagrade su dobre jer mi omogućavaju da živim od svog posla i jer mi daju potvrdu da moj dosadašnji rad ima nekakvog smisla u davno uspostavljenim koordinatama pozorišnog života u Srbiji i za sada ne vidim negativnu stranu toga što sam laureat neke od nagrada.

Koliko uopšte pozorište treba da bude politički i društveno angažovano?

-Mislim da je danas na Balkanu društveno angažovan bilo ko ko ustane iz kreveta. Ako pozorište ponudi gledaocu materijal za razmišljanje, onda je to mnogo. I bitno je.

Vi ste samo jedan od talenata koji su svoj put pronašli van RS u dramskoj umjetnosti. Drugi primjer je i Dane Komljen, koji je osvojio nagradu u Kanu. Da li to znači da mladi i talentovani ljudi tu ne mogu da uspiju?

-Dane i ja smo studirali u Beogradu i njegov film koji je osvoji nagradu u Kanu je ispitni rad sa treće godine kao i moja drama, tako da su oni na neki način vezani za Fakultet dramskih umetnosti i prirodno je da oboje tamo započinjemo karijere. Ne mislim da talentovan mlad čovjek ne može da uspije u Banjaluci, jer Beograd možda nudi više mogućnosti, ali ponekad i manjak mogućnosti stvara nešto izuzetno.

Da li je završena i druga predstava po Vašem tekstu u režiji Selme Spahić i ako nije kada će biti?

-Probe za predstavu “Grebanje ili kako se ubila moja baka” u režiji Selme Spahić u Bosanskom narodnom pozorištu u Zenici su u toku i premijera je zakazana za septembar ove godine.

Planirate i da režirate kratki film u Banjaluci. O čemu se tu radi?

-Iz produkcionih razloga morala sam da odustanem od režiranja filma u Banjaluci i od moje prvobitne zamisli. Film ću, ipak, snimati u Beogradu i ticaće se života grupe muškaraca i žena iz istog solitera. Muškarci vrijeme provode u kafanama, žene u stanovima, i rijetko kad se sreću.

Da li biste mogli da napravite neku paralelu između pozorišnog života i repertoara i njihovog kvaliteta u Banjaluci, Sarajevu i Beogradu?

-Oduševljena sam Nevid teatrom iz Banjaluke. Beogradska pozorišta nemaju jasnu repertoarsku politiku, a u posljednjih godinu dana popularne su verbatim drame i dokumentarno pozorište, kao i tema raspada Jugoslavije, što će uskoro da dovede do prezasićenja. U Sarajevu se održava MESS, što je dovoljno da ga učini najuzbudljivijim pozorišnim gradom u regionu.

Publiku treba obrazovati

Da li je danas neophodno da se ozbiljan tekst napravi u “humorističnom celofanu” da bi došao do publike ili da bude ogoljen?

-Ne mislim da je neophodno da “ozbiljan” tekst bude duhovit ili direktan da bi komunicirao sa publikom. Pozorišnu publiku svakako treba obrazovati, a to je moguće jedino ukoliko joj se ne podilazi, nego ukoliko se prave umjetnički relevantne predstave, ma koliko one bile neuobičajene u gledalačkom iskustvu prosječnog posjetioca pozorišta.

Izvor: Nezavisne